Umetnice: Jelena Mijić, Ana Milosavljević, Katarina Popović, Ivana Smiljanić
Kustoskinja: Mirjana Dragosavljević
Od 7. jula – 30. avgusta 2021. u Galeriji Narodnog muzeja Vranje
Izložba „Da je duži bio dan” okuplja radove četiri umetnice, koje žive i stvaraju na lokalnoj i međunarodnoj umetničkoj sceni: Jelena Mijić, Ana Milosavljević, Katarina Popović i Ivana Smiljanić. Izloženi radovi koriste tradiocionalne likovne forme i tehnike za preispitivanje savremenog konteksta, uslove života i rada, kao i šta ljubav ima s tim. Umetnice reflektuju svoje sopstvene pozicije otvarajući nam uvid u to šta podrazumeva biti umetnica danas i ovde, ali istovremeno nude širu sliku stanja stvari primenljivu ne samo na umetnički sistem, već šire i dalje od toga. Premda tematski različiti, zajedničko ovim radovima je to što polaze iz ličnih iskustava umetnica koje nam pričaju priče o osećaju nesigurnosti, otuđenosti, (ne)postojećim šansama za rad u svojoj oblasti delovanja, o svakodnevnoj borbi sa gomilom novih zadataka kojima nema kraja i koji skoro da ne ostavljaju prostora za predah, dokolicu, kontempliranje, relaksiranje, preispitivanje. „Kako me je Njujork vratio slikarstvu“ je višeslojni rad Jelene Mijić, nastao prilikom njenog boravka na rezidencijalnom programu u Njujorku. Mijić se u ovom radu kritički osvrće na funkcionisanje umetničkog tržišta, skicira sopstvenu poziciju na relaciji centar-periferija, postavlja pitanje ko sve može i na koji način da se bavi umetnošću. Ona netendenciozno reflektuje klasne razlike kroz igru medijem svojstvenu njenoj dosadašnjoj umetničkoj praksi. U radu „Uređivanje (u domaćinstvu i umetnosti)“ Ivana Smiljanić pažljivo i znalački ređa kompozicije veša koji se suši, u koje je umetnica utkala sva znanja stečena na osnovnim i magistarskim studijama, poštujući likovne kanone, tonske skale i valere, o čemu je ostavila diskretni vodič za gledalačko oko: tonski ključ na obodu svake zabeležene kompozicije. Smiljanić oslikava paralelu između dve vrste neplaćenog rada: kućnog i umetničkog, ogoljujući njihovo (ne)vrednovanje i (ne)prepoznavanje u društvu generalno, ali i u kontekstu aktuelne kulturne politike. Katarina Popović posetiocima u formi rada „To do-to do-to do“ nudi pogled na svoje spiskove obaveza i zadataka iz radnih agendi adresirajući time prekarizovanost, fleksibilnost, sagorelost, preplavljenost zadacima i (ne)mogućnost izlaženja na kraj sa istima u prostoru i vremenu koje skoro da ne ostavlja mesta za slobodno vreme. Ana Milosavljević izlaže grafike iz serije „Zvuk tišine” u kojima se prepliću alhemičnost grafičkog medija, boje i natpisi sa gradskih fasada, haiku poezija, fragmenti natpisa iz novina itd. Kombinacijom boja, oblika i vizuelnih znakova ona artikuliše svoje potrebe i želje kroz preplete ličnog i sveta koji je okružuje.
